Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 24. novembar 1833 — Sremska Kamenica 3. jun 1904) je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Naznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o sretnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. ovan Jovanović Zmaj je rođen u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.

 

Aj, pusti me
Ala su nam…
Brankova želja
Ciganin hvali svoga konja
Daj mi ruku
Diko moja
Đulići
I molio sam
Kaži mi, kaži
Kad se setim
Ljubim li te
Oj, ljubavi
Oj, meseče
Oj, ružice
Nekadašnjem prijatelju
Pođem, klecam
Pesma o Maksimu
Pesmo moja
Svetli grobovi
Sad razumem
Tiho noći
Zaspala si

_______________________________  

Aj, pusti me

Aj, pusti me da odletim-
Mio mi je let.-
Da obiđem, da posetim
Tvoj rumeni cvet.

Da ja vidim oko cveta
Kako trepće maj,
Tako mi je prošaptao
Jedan uzdisaj.

Idi, idi, ja mu rekoh,
Slobodna je noć,
Ta zadržat ne mogu te,
Slaba mi je moć.

Samo sakri’ jadu traga,
Ta sakri’ nam vaj,
Nemoj da te pozna draga
Da si uzdisaj.

” Ne brini se, neće znati
Da sam mučenik,
Kad obučem svilno ruvo,
Pridenem mu slik,

Stvoriću se malom pesmom,
Evo ‘vako, glaj…
Sad sam pesma…ko bi reko
Da sam uzdisaj!”

_______________________________  

Ala su nam…

Ala su nam srca blizu!-
Slušaj, draga, tišina je,
Po kucanju rekao bih,
Zakleo b’ se jedno da je.
Oh, kako bi bila prazna,
Jedno drugo da ne čuje!
Dvoje grudi, dva su srca,-
Jedno drugo dopunjuje.

_______________________________  

Brankova želja

Ja poznadoh što nesam poznav’o,
Prvi sanak ja sam već odspav’o,
Prvi sanak grobovanja moga,
Prvi sanak mira veičtoga.
- Preletela letom vrh meneka
Polovina polovine veka,
A ja ležim u dalekom kraju,
U tuđini, tuđem zavičaju.
Što to trese moje ledne grudi?
- Trošni pep’o lako se ne budi.
Kanda bruje topovi sa strane
Gde sam mlade proživov’o dane.
Il’ se ruši, il’ se nešto zida,
Il’ baš raja okove raskida?
Sviće l’ zora one sreće lepe
Za kom srca i u grobu strepe?
Kliče l’ vila iz srbinskih gora?
Je l’ već ora koja doći mora?
Jeste, jeste – boj se ljuti žače,
Markov topuz iz mora iskače,
Srbin diže mača plamenoga
Na Turčina, na dušmana svoga.
Skotija se besomučno strvi,
A moj Srbin neće žalit’ krvi;
Krv će teći potokom i rekom
Gde se suze roniše lelekom;
Krv će teći preko srpskih strana,
Al’ će suza biti ubrisana;
Poleteće veliko i malo,
Da odbrani što se srpsko zvalo;
Zaigraće kolo vitezova,
Divna slika mojih mladih snova,
Što sam negda tako željno ček’o, -
- A moj pep’o da je na daleko!
A kad bude, pa ti muka mine,
Kad sloboda kao sunce sine,
Kad se krvca opere studencem,
A junaci ovenčaju vencem,
Srpske zemlje okite se mirom,
Srpska deca ružom i šimširom,
Srpske mome strukom ruzmarina,
Srpska majka kad zagrli sina, -
Kad se sunce na škole osme’ne,
Haj, na škole i darove njene;
Mudre knjige kad polete letom,
Da Srbina izjednače s svetom;
Kad zapeva Ravijojla vila:
“Sad je java što sam nekad snila!”
- Zar ni onda, kad se meti stiže,
Kosti moje da ne dođu bliže!
Tuđa raka ledena je raka,
Tuđa zemlja nikad nije laka,
U daljini mučno li se leška,
Tuđina je i mrtvacu teška.
Haj, Srbine, a moj živi brate,
Zadrkćem se kad pomislim na te!
Srpska momo, sele moja mila,
Ti mi nesi groba ni vidila,
Ta ni groba, ni na grobu cveta -
Tuđa noga po njemu se šeta.
Srpski doli, puni rajska cara,
Srpske gore, željo moja stara,
I potoci što žubore tuđi,
mrtvo srce još za vama žudi, -
Za potokom , za zelenim lugom,
Za slavujem, mojim starim drugom,
I za poljem rasnim i zelenim,
I za lipom, za mirisom njenim,
Za pesmama što se tuda ore,
Što se ore od gore do gore!
Stražilovo, divno Stražilovo,
Ja sam tebe u zvezdice kov’o,
Tebi pev’o, o tebi sam snev’o,
Al’ od tebe nešto i zahtev’o:
Kad me smrtca otrgne od ljudi,
Da me primiš ti u tvoje grudi!
Zar ti nikad nije na um palo
Što si negda Branku obećalo?
Srbe brate, i Srpkinje sele,
Kojima se jošte dance bele,
Rastav’te me sa ovom daljinom,
Moje kosti operite vinom,
Pa ih nos’te našem zavičaju,
Zavičaju, mom negdašnjem raju.
Prenes’te ih, braćo moja mila,
Pored onog ubavog Belila,
Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o,
Pa na ono mirno Stražilovo;
Tu još jednu staru otpevajte,
Tu mi, braćo, kosti zakopajte,
Tu bih mrtav prava mira dost’o -
- Srbadijo, ne bilo ti prosto!

_______________________________  

Ciganin hvali svoga konja

Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il’ ptica
Lastavica?
Skidaj naočari -
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali -
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti -
Taj ne može ostariti.
- Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi,
Pa de sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l’ moći
Kakav jendek da preskoči,
Jendek, jendek – kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Koj’ on nije preskočio -
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla -
Sedlasta mu leđa.
- Za pasoš ga ne pitaj,
Jer – to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi -
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noći -
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l’ mane -
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane -
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j’ brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže -
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije -
Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
- Rep.

_______________________________  

Daj mi ruku

Daj mi ruku da je vidim…
Ova ruka, ova mila,
Kolko je vec krasna cveća
U moj život posadila.

Daj mi ruku da j’ osetim…
Jer kad umoro čelo smuti,
Pod ovom je rukom duši
Najmilije odahnuti.

Daj mi ruku da je stisnem…
Jer kad stisne smrtna muka,
Kad zatišti ljuta rana,
Melem biće ova ruka.

_______________________________  

Diko moja

Diko moja,
Gde si poniknula-
Među smiljem
Ili međ¢ bosiljem.
Uz ljubicu, ili uz ružicu,
Među krinom,
Il’ međ¢ ruzmarinom?

_______________________________  

Đulići

V
Oj, devojko, željo živa,
Što si tako žalostiva?
“Ja sam snila malo prije
Da u tebi srca nije|”
Kad si snila, zoro bela,
Tad si ga ti odnela.

 VII
Mesečina, – al’ meseca nema;
Moja mila zelen venac snila,
Pa se malo u snu nasmejala, -
Od toga se ponoć zasijala.

VIII
Pola srce, pola kamen-
To sam bio ja;
Pola studen, pola plamen
Krvca moja sva.

Ti si kamen naučila
Ljubit, goreti,
A srcu mi dade krila,
Srce odleti.

Odletelo nebu, raju,
Bogu, svetlosti,
Večnoj zori, večnom maju,
Večnoj radosti.

Da izbere dvoma nama
Kutak ubavi,
Mirno mesto međ zvezdama
Našoj ljubavi.

Još se moli bogu tamo,
Blag da oprosti,
Što ću ljubit tebe samo
Cele večnosti.

XXI
“Može l’ sunce sjati
I u crnoj noći?”
Odgovor će dati
Tvoje crne oči.

XXXV
“Moj dragane, gde si noćas bio,
Il’ si pio il’ si dangubio?”
Ja sam pio, nisam dangubio;
Popio sam toke sa prsiju,
Sve u zdravlje tih crnih očiju.
Crne oči, a i vino crno,-
Nije čudo ako sam posrno.

_______________________________  

I molio sam

I molio sam oči
Da suze ne liju,
I molio sam prsi
Da tako ne biju.

I preklinjo sam ljubav
Ta da me ne kuša,
Al’ ljubav, oči, srce.
Niko ne sluša.

A jedan cvetić, što ga
Najlepsš rodi maj,
čuo je što sam krio,
Najtajnij’ uzdisaj.

Miris se toga cveta
S uzdahom zamrsi,
I cvetak porumene
Pade mi na prsi.

Pa sad mi svetak draži
Od samih očiju,
Pa sad mi cvetak bliži
Od samih prsiju.

Pa sad me ljubav goni
Da ištem oproštaj -
Gle, šta učini sa mnom
Maleni cvetak taj.

_______________________________  

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
“Diko”, ili “snago”,
Ili ću “lane”,
Ili “moje blago”;
Hoću li “dušo”,
Ili “moje drago” -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

_______________________________  

Kad se setim

Kad se setim, mila dušo,
Rumenila lica tvoga,
Tad ne pijem druga vina,
Nego samo crvenoga.

Al’ kada mi na um dođu,
Dođu tvoje crne oci,
Onda krčmar niš’ ne radi,
Samo crno vino toči.

A ja pijem, pevam, plačem
Od žalosti, od milina,
Pa kad pođem, ja posrnem
Od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
Gleda pa se osmehiva,-
Ne smejte se, draga gospo,
Tom je vaša ćerka kriva.

_______________________________  

Ljubim li te

Ljubim li te… il’ me sanak vara,
Sto te udilj uza me dočara;
Ljubim li te… il’ me dusa vara
Sto se udilj s tobom razgovara;
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Nemam vida, nemam osećanja;
Ljubim li te… il’ ljubavi nije-
Sto te grli, to su same zmije;
Ljubim li te… ili me i nema,
Ili tebe, – nas nijedno nema;
Ljubim li te… ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveta,
Već sve tmina sto je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesima spava-
Moju ljubav u snu izmišljava.

_______________________________  

Oj, ljubavi

Oj, ljubavi, vidovita vilo,
Il’ me varaš, il’ je tako bilo!…
- Čuj me, lane, moje milo cveće,
Jer mi drugi verovati neće.
U daljini, maglovitoj tmini,
Starih doba u mutnom oblaku,
Davnih leta pepeljastom zraku-
U davnini, tako mi se čini,
Živeli smo i nas dvoje,
Srce moje, srce tvoje
Jedno drugo volelo je.
Da li se i tebi isto tako seca
Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća,
A sa njome tuga, sećaš li se, je li?-
Jer se nikad nismo zagrliti smeli,
Već smo čežnju tu, ljubav našu svu
I u grob poneli.
A grobove naše rastavila j’ zloba.
Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba,
Gde sam duge noći, kroz vekove duge,
U pepelu čuvo žeravicu tuge,
Žeravicu bola, ovo srce malo,
Dok se nije samom bogu dodijalo,
Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže,
Da ogrije hladni svet
Plamom našeg zara,
Da pokaže kakva je
Bila ljubav stara.

_______________________________  

Oj, meseče

Oj, meseče, mnogo mi je krivo,
Dragu si mi u čelo celivo,
Ti u čelo, a sunce u lice,
Rujna zora obe jagodice,
Pa to većem i komšije znadu, -
Poljupci se sakriti ne dadu.

_______________________________  

Oj, ružice

Oj, ružice, cvete viti,
Ti se nemoj ponositi!
Ruzmarin je jošte mali,
Al’ se većem hvali:
Čim ga koji cvetak vidi,
Taki se zastidi.

_______________________________  

Nekadašnjem prijatelju

Da ti Bog da mnogo ljeta,
A što više s otim bolje,
I dukata pusta zlata,
Da te puno zadovolje!
Al’ ja vidim jednog starca,
U dubini daljnih dana,
Seda kosa, borno čelo,
Prošlost mu je puna rana.
Na štapiću ide, kleca,
Jad ga tišti, jad golemi;
Za njim trče mala deca,
On ih moli: Oprost’te mi!
Oči su mu pune suza,
Reči su mu pune jada,
On se seća doba snage,
On se seća doba mlada.
On se seća doba rada,
Što ga grešno, podlo strati,
Što se više nikad, nikad,
Nikad, – ne povrati.
Obilazi crkve, porte,
Groblja stara, groblja nova,
Ište senka oproštenja
Od pepela, od grobova.
Kud god ide, zlato daje,
Za listove neke stare,
Drkćućom rukom ih dere,
Oči su mu razažare.
“Mila deco, mili Srbi,
Oh, idite putem pravim, -
Mladost moju, kletvu moju,
Ne mogu da zaboravim!”

_______________________________  

Pođem, klecam

Pođem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
   “Ne, ne sme umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
   “Ne sme nam umreti!”

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
   “Ne sme nam umreti!”

_______________________________  

Pesma o Maksimu

Kad je Maksim čuvo stado,
Premišljo je uvek rado
O pričama starih baka,
O četama vilenjaka.

Bilo podne tiho, nemo,
Maksim seo, pa zadremo;
Najedanput – nuto čuda -
Skoči neki starac s duda.

Na starcu je bilo džube
Od šalimse svetle čoje;
Seda brada do kolena
Od varamte bele boje.

Imo j’ krila ko u raka,
A rogove ko u miša -
Oko pasa crven pojas
Od zelena nevidiša.

U ruci mu zlatan kovčeg -
Tvrdo zlato (sve se giba) -
On Maksimu poče zborit
Tako glasno kao riba:

¨Oj, Maksime, čedo moje,
Il’ unuče – šta li si mi,
Preni skokom, skoči okom,
Pa kovčežić ovaj primi!

U kovčegu Laždipaždi
Amulet je Bilbiliti -
Ko pročita šta j’ u njemu,
Doveka će srećan biti!¨

Maksim prima, starac daje
Uzdišući: ihahaj!
Ko mi i sad još veruje,
Neka čita pesmi kraj.

Kad otvori Maksim kovčeg,
Od miline sav pretrnu,
Jer tu nađe hartijicu
Tako belo, čisto crnu.

Hartija je bila mala,
Jedva veća od tri hvata,
Na hartiji behu slova
Od mokroga suvog zlata.

E sad, samo nek pročita,
Pa je srećan. Ali, jao!
Još jedanput, dvaput jao!
Maksim nije čitat znao.

Ja bih sada mogo svršit
Ovu pesmu šalozbiljnu,
Jer je pesma stigla metu.
Onu metu kuda ciljnu.

Al’ još vidim onog starca
Gde se ceri iza luga. -
Ko god danas čitat ne zna,
Tom se svaki đavo ruga.

_______________________________  

Pesmo moja

Pesmo moja, zakiti se cvetom,
pesmo moja, zamiriši svetom;
još sva srca ohladnela nisu, -
poznaće te, pesmo, po mirisu!
 
Poznaće te da si čedo milja,
da ti ljubav majka i dadilja.
Da si rada pevati o slasti,
razumeće što ne umeš kaz’ti.
 
Pesmo moja, već si na poletu,
pozdravi mi sve na ovom svetu,
pozdravi mi slavlje i golube,
i sva srca što se silno ljube.

_______________________________  

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj, na groblju, na golemu?
- Ta uvijek smo mi na njemu.
Groblje j’ zemlja kôm se hodi;
Groblje j’ voda kôm se brodi;
Groblje – vrti i gradine;
Groblje – brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju;
Groblje – knjige što se štiju;
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja,
I čitulja viših slika
Izabranika, mučenika,
Od početka pamtiveka.
Sve j’ to groblje -
Al je i kolevka.

Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamo l’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione j’ progutala tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća
- Na pogdekom uvek gori sveća.
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju -
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnici da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete,
U davnine i svete i klete,
Da ti misô puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj -
Dosvetljujući jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć samo jednoj meti -
Pa se tako svetli mlazi -
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
- U grob samo sruši kosti,
Strese pepô koj’ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
Ko s’ osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j’ živio,
Kroz vekove kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikivô:
“Gde ja stadoh – ti ćeš poći!”
“Što ne mogoh – ti ćeš moći”
“Kud ja nisam – ti ćeš doći!”
“Što ja počeh – ti produži!”
“Još smo dužni – ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni’
Spajajući gromkim jekom
I božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš kâ gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara -
Tu se slegô život mladi
Da se s grobom razgovara.
“I ti pade, dragi brate!”
“Nisam, deco, vas dok traje!”
“Je l’ ti borba bila teška?”
“Pokušajte, milina je!”
“Šta si hteo? – kud si pošô?”
“Tamo kud se stići mora!”
“Zar je vera tako jaka?”
“Uvek jača od zlotvora!”
“Malo nas je koj’ bi smeli.” -
“Al’ vas jaka sila kreće!”
“Zar ko može stići celi?”
“Ko posumnja, nikad neće!”
“A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?”
“To bejahu ideali!
Bez njih nema viša leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
Život prazan – mladost pusta!”
Oko svakog svetlog groba
Prikupljô se život novi,
Naslednici svetog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć dušom svetle zrake. -
Jest, tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega -
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P’ onda gore, p’ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razumu se.
Da l’ to snaga niče nova?
- Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!

_______________________________  

Sad razumem

Sad razumem večnost šta je.
I beskrajnost kolika je.

Ko je meri merom sreće,
taj je nikad shvatit neće.

Ako hoće da je shvati,
mora bole osećati.

Srećan srećom za njom gine,
- al ostaje još praznine.

Njena s medja tužnom krije
- al bol ipak ispuni je.

_______________________________  

Tiho noći

Tiho, noći,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana;
A na grani
K’o da nešto bruji -
To su pali
Sićani slavuji:
Žice predu
Iz svilenog glasa,
Otkali joj
Duvak do pojasa,
Pokrili joj
I lice i grudi, -
Da se moje
Sunce ne probudi.

_______________________________  

Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
U misli se neke gubim;
Čini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.

Čisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina,
To se ne sme porušiti
Sa zemaljskim poljupcima.
 

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti…  Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time…  (Herman Hesse)

 

AUDIO

Đulići i Đulići uveoci 1

Đulići i Đulići uveoci 2