Jacques Prevert

Jacques Prévert (Žak Prever) (Neuilly sur Seine, 4. februara 1900. – Omonvill la Petite, 11. aprila 1977.), francuski pjesnik . Nazvan je “pjesnikom Pariza”. Iako je najviše poznat po pjesmama konvencionalno-lirskog ugođaja, od kojih su mnoge opjevane – kao “Barbara” i “Uvelo lišće” – njegovi književni počeci vezani su uz nadrealizam. Godine 1931. objavio je humorističku fantaziju “Večera glava u Pariz – France”, pisanu u duhu nadrealizma, tada dominantnog umjetničkog pokreta. Prévert je pjesnik neposredne osjećajnosti. U njegovu pjesništvu prevladava dvojni osjećaj – razumijevanje za individualni život i ljudsku intimu, te revolt prema onima koji onemogućavaju ljudsku sreću. Godinama je objavljivao pjesme pojedinačno, a tek 1940. ih štampa u posebnoj zbirci “Riječi”. Mnoge mu je pjesme komponovao Joseph Cosma. Veći dio svoje aktivnosti posvetio je filmu. Djelovao je kao saradnik režisera Marcela Carnea, a autor je velikog broja filmskih scenarija i dijaloga (“Obala u magli”, “Dan se rađa”, “Ljubavnici iz Verone”, “Djeca raja”). Njegovu ranu poeziju karakterizira revolt i mladenački cinizam, ismijavanje svakog autoriteta. Voli političku aluziju, a u njegov poetski rječnik ušli su mnogi izrazi iz svakidašnjeg narodnog žargona.             

              

Adrijen
Barbara
Buket
Bašta
Djeca se vole
Da se načini portret jedne ptice
Doručak
Deca sreće
Dobra mlada vremena
Fiesta 
Izgubljeno vreme
Jednog lepog jutra
Jutarnji doručak
Krv i perje
Kako ubiti vreme
Kako stoje stvari
Kad
Ko je
Lov na kita
Lokalna boja
Nedjelja
Narandža
Ne sanjajte
Obletao je oko mene
Potok
 
 _______________________________         

Adrijen            

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg …
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala …
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!         

 _______________________________         

Barbara            

Sjećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmijana
pokisla, ozarena, ocarana, pod krupnim kapima kise
sjeti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smijala si se, i ja sam se smijao
sjecas li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sjećaš li se, sjećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovjek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj
Sjećaš li se Barbara,
ne ljuti se što ti kažem ti
jer ti kažem svakom koga volim
pa čak iako ga ne poznajem.
Sjećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kišu tako blijedu i tako srećnu
tu kišu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana
Oh, Barbara
velika je svinjarija taj Rat i šta je sa sobom
sada
pod kišom od gvozdja, vatre, čelika, krvi
A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno
da li je umro, nestao il je jos živ
Oh, Barbara
još uvijek kiša pada nad Brestom kao što je padala
nekada
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne
A nije ni onaj potop kiše, gvozdja, čelika, krvi
vec prosto kiša iz oblaka koji nestaju kao psi
kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta
da istrunu negdje daleko, vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo ništa.   

 _______________________________  

Buket           

Što tu radiš djevojčice
Sa tim cvijećem tek ubranim
Što tu radiš djevojko
Sa tim cvijećem ne više svježim
što tu radiš lijepa ženo
sa tim cvijećem koje vene
Što tu radiš starice
sa tim cvijećem davno uvelim  

 _______________________________     

Bašta            

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda  

 _______________________________                

Djeca se vole            

Djeca kad se vole ljube stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali djecu kad se vole
Baš je briga dal ih ko vidi
Jer tu su samo njihove sjenke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bijes prezir smijeh i zavist
Djeca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada su dalje odavde nego što je noć
I puno dalje nego što je dan
Ona su
U zasljepljujućoj svjetlosti prve ljubavi.            

 _______________________________         

Da se načini portret jedne ptice            

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica doleti brzo
a mogu proći i duge godine
pre nego što se reši da dođe
Ali ne obeshrabrivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili lagodnost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekti da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne
ni za jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
Naslikati zatim zeleno lišće
svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
Najzad sačekati da ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je rđava slika
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
Tad iščupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispisite svoje ime u uglu platna.  

 _______________________________                

Doručak            

Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.  

 _______________________________               

Deca sreće            

Čovek je imao psa
psa kog je zvao Amor
latinski to je ljubav
čovek ga hranio pas ga lizao
čovek je milovao psa
i lizao ga kad su bili sami
ponekad čak i lajao
da ugodi
psu
to je moj pas
moja ljubav
govorio je čovek
to je moj čovek lajala je Ljubav
ali jednog dana
tužnog tužnog dana
čovek je primetio neke stvari
oh… kad jedem nešto bolje
manje dam svome psu
oh… ako primeti
on će pobeći
a ja ću sam ostati
svoga psa neću više imati
svoju ljubav
moju ljubav
ubiću je
poješću je
ništa neće biti izgubljeno
i ubija je
jede
ali na kraju obeda
pojavljuje se ispod stola i umiljava se
avet psa
mahinalno čovek baca seni kost
kost
ali avet pseća
dobro se oseća
u pokrov umotana
kost za nju nije hrana
živim okom odmeri čoveka
skoči na njega i pojede ga
onda iz trpezarije
klateći se pođe
Amor živ živcijat
brzo sebi dođe
pa potrči
Amor
potrči Ljubav po gradu
treba joj drugi gospodar
ljubav za umiljavanje
ljubav za milovanje
ljubav za bičevanje
ljubav za umiranje
ljubav za proždiranje
proždiranje
proždiranje.  

_______________________________                

Dobra mlada vremena            

Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.            

 _______________________________         

Fiesta              

I čaše su bile prazne
I flaša razbijena
I krevet raspremljen
I vrata zatvorena
I sve staklene zvezde
Sreće i lepote
Treptale su u prašini
Nepočišćene sobe
I bio sam mrtav pijan
I lud od radosti
I ti živa pijana
Gola u mom zagrljaju.  

 _______________________________                

Izgubljeno vreme            

Pred ulazom u fabriku
radnik se odjednom zaustavi
lepo vreme bese ga cimnulo za rukav
i kako se okrenuo
pogleda u sunce
crveno i okruglo
tek probudjeno iz neba dubokog
i namignu mu
onako srdacno
Zbilja drugar Sunce
zar ti se ne cini
ipak malo glupo
po ovakvom danu
rintati za gazdu?            

 _______________________________         

Jednog lepog  jutra            

Nikog se nije bojao
Ničeg se nije plašio
Ali jednog jutra jednog lepog jutra
Učini mu se da je video nešto
Al’ reče sebi Verovatno ništa
I imao je pravo
Tako kako je on shvatio stvari
To i nije bilo ništa
Ali tog jutra tog istog jutra
Učini mu se da je nekog čuo
Otvori vrata i zatvori ih rekavši Niko
I imao je pravo
Tako kako je on shvatao stvari
Nije ni bilo nikog
Ali ga odjednom uhvati strah
I razumede da je sam
Ali ipak nije baš sasvim sam
I tek tada vide
Niko i Ništa kako stoje ispred njega.            

 _______________________________         

Jutarnji doručak            

Sipao je kavu
U šalicu
Sipao je mlijeko
U šalicu sa kavom
Stavio je šećer
u bijelu kavu
Žličicom je
Promiješao
Popio bijelu kavu
Bez i jedne riječi
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne riječi
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne rijeci
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.
 
 _______________________________                

Krv i perje            

Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja
Ševo uspomena
Stegao sam svoju šaku
Ševo uspomena
lijepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava.  

 _______________________________                

Kako ubiti vreme            

Neki misle da je to lako
Ne raditi ništa
A ustvari to je vrlo teško
Ništa teže od toga
Valja ubiti vreme
A to nije mali posao
To je da padneš s nogu            

Ah!
od jutra do sutra
nisam radio ništa
ništa
ah! a što je još čudnije
od jutra do sutra
od sutra do jutra
radio sam isto
ništa!
ništa nisam radio
a i moglo mi se            

ah! kako je to tužna priča
mogao sam da imam sve
da
ono što bih hteo
da sam hteo
to bih i imao
ali nisam hteo ništa
ništa
Ipak jednog dana vidim ti jednog psa
koji mi se svideo odmah sam ga imao
jedan veliki pas
ovčar            

ali jadna životinja
kako je tugovala
tugovala za bivšim gazdom
neki stari Škot
ja ti kupim i gazdu
a i moglo mi se            

ah!
kakav Škot
oh!
kakav Škot je bio taj Škotlanđanin
taj što mi je čuvao psa
ceo dan je cmizdrio
celu noć je jecao            

ah!
to je bilo da poludiš
kopnio je kao travka
ništa mu nisi mogao reći
govorio je obesiću se            

Više volim da čuvam ovce
tulio je na škotskom
a pas je zavijao
slušajući kako mu gazda tuli
a kako mi se moglo
ja ti kupim i ovce
stavim ih u salon
i tu su pasle tepihe
i onda jednoga dana crkoše od dosade
ode za njima i Škot
u grob            

ah!
a za njim i pas
E tada sam otišao na krstarenje            

Da malo smirim živce. 

 _______________________________     

Kako stoje stvari            

U dvanaest dvoraca dobijenih
za dvanaest zalogaja hleba
dvanaest ljudi rida od besa
u dvanaest kupatila
Tužna poruka im je stigla
loša vest iz lošeg kraja
Negde tamo neki domorodac
digao se iz pirinčanog polja
i sa prezirom
šaku pirinča
bacio prema nebu.            

 _______________________________     

Kad            

Kad mladi lav jede
lavica se podmlađuje
Kad vatra dolazi po svoje
zemlja rudi
Kad smrt govori o ljubavi
život trepti
Kad joj život govori o smrti
ljubav se smeši.           

_______________________________      

Ko je            

Ko je
Niko
To samo kuca srce moje
Vrlo jako
Zbog tebe
Ali napolju
Mala bronzana ruka na drvenoj kapiji
stoji nepomično
I ne mrda
Ne mrda ni malim prstom.            

_______________________________      

Lov na kita            

U lov na kita, u lov na kita,
Govorio je otac gnevnim glasom
Sinu Srećku pod šifonjerom,
U lov na kita, u lov na kita
Što nećeš
Da ideš, ej?
A što da lovim to živinče,
Ništa mi nije učinilo, tata,
Idi, ćale, lovi sam,
Kad ti se sviđa,
Ja više volim d’ ostanem kod kuće s majkom
I bata-Gasom.
I otac na svom kitolovcu potpuno sam brodi
Po uzburkanoj vodi…
Otac na moru,
Sin kod kuće,
Kit van sebe.
Čorbaluk supe vruće
Prevrnu bata-Gasa.
Bura bila strašna,
Supa bila slasna.
Srećko seo pa se vajko:
Što ne odoh u lov, majko,
U lov na kita?
Zar priliku retku ja da upropastim
I brkove svoje kitom ne omastim?
Al’ otvoriše se odnekuda vrata -
Mokar i zadihan pojavi se tata
Sa kitom na ramenu.
I na sto kita tresnu, životinju lepu
Plavooku,
Što se ne viđa svakodnevno
Pa reče plačevno:
Šta žurite, požurite,
Isecite ga, gladan sam, ‘oću da jedem.
Ali naš Srećko ustade kao od bede,
Pogleda svoga oca u beonjače,
U beonjače plavih očiju,
Plavih kao u plavookog kita.
A što jadno živinče da sečem kad mi
Ništa nije učinilo?
Neću, uzmite moj deo, reče.
I na zemlju baci nož,
A kit nož dograbi kako ga opazi
I na oca jurnu, skroz ga proburazi.
Joj, joj, reče bata-Gasa.
Ovo meni na lov liči kad se love leptirići.
I evo
Evo Srećka gde čitulju sprema.
Dok majka zbog muža crninu oblači,
Kit dom razoreni gleda okom plačnim.
I odjednom zakuka:
Zašto ubih jadnog smetenjaka?
Goniće me odsad sila motornjaka,
Istrebiće celu moju retku felu.
Nasmejavši se preteće
Uputi se ka vratima,
Udovici uzgred reče:
Gospođo, ako me neko potraži,
Budite ljubazni i recite:
Kit je izašao, izvolite sesti
I sačekajte ga ako vam ne smeta
Vratiće se opet kroz petnaest leta…            

_______________________________      

Lokalna boja            

Lep je ovaj mali predeo
ove dve stene i nekoliko drveta
a tu je i voda pa obala
Kako je sve to divno
mali šum malecni vetar
i mnogo vode
A to je sićušan predeo Bretanje
koji kad se gleda izdaleka
i mogao bi da se sav smesti na dlanu ruke
Ali ako mu se priđe bliže
ne vidi se ništa
čovek tresne o neku stenu
ili o drvo
i pozledi se da nije baš prijatno
Ima stvari koje se ne mogu dodirnuti izbliza
i druge koje je bolje gledati izdaleka
Ipak sve je to lepo
A tu je sem toga
crvenilo crvenih ruža plaventilo različaka
žuta boja nevena i sivoća sivih veverica
cela celcata zamagljena i nežna čarolija
pa i zvonki smeh rajske ptice
i sve neke takve neobičnosti
vesele tužne drage
Dabome
to je predeo Bretanje
predeo bez ružičastih ruža
bez crvenih ruža
suri predeo bez sivih veverica
predeo bez neobičnosti i bez rajske ptice
Ipak meni se dopada baš taj predeo
te mu mogu dodati sve lepote
Ali sve to nije važno zar ne
Možda mi se baš to i sviđa
u čitavom predelu tom
jer najlepša devojka na svetu
može dati samo ono što ima
A tu najlepšu devojku na svetu
ja takođe postavljam u predeo taj
i njoj je tu prijatno
i voli ga mnogo
On joj pravi hlada
a zatim je žari suncem
u granicama svojih mogućnosti
I ona ostaje tu
a i ja takodje ostajem tu
uz tu devojku
Zatim pored nas su pas i mačka
a nedaleko i jedan konj
pa čak i mrki medved sa velikim dobošem
i više drugih životinja najobičnijih
kojima sam zaboravio ime
Najzad tu se praznuje i neki praznik
sa vencima svetiljkama lampionima
dok mrki medved udar au bubanj
i svi igraju neku igru
i svi pevaju neku pesmu            

_______________________________      

Nedelja            

Izmedu redova drveća avenije Goblena
Jedna mramorna bista za ruku me vodi
Nedelja je u kinima mjesta nema
Ptice sa drveća gledaju živa bića
Bista me ljubi al nas niko ne vidi
Osim slijepog dječaka koji na nas ukazuje prstom.            

_______________________________      

Narandža            

Patentni zatvarač skliznu niz obline
usred meke tmine
zaljubljenog tela tvog srećna oluja
odjednom prohuja
I na glatki parket tvoja je nečujno
kliznula haljina
ko na sag kad padne kora narandžina
Pod našim nogama
sedefna joj dugmad ko semenke prste
Narandžo
lepo voće
dojke tvoje vrsak
novu je liniju sreće nacrtao
na koži mog dlana
Narandžo
lepo voće
Sunce noći.            

_______________________________      

Ne sanjajte            

Ne sanjajte
samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne sanjajte
elektronika će sanjati za vas
Ne čitajte
elektročitač će čitati za vas
Ne tucajte više
elektrotucač će to raditi za vas            

Samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne počivajte nikad
Rad počiva na vama. 

_______________________________             

Obletao je oko mene            

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.            

_______________________________      

Pesma o krvi            

Postoje velike lokve krvi na svetu
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
da li je zemlja pije i od nje se opija
Neobično li pijančenje onda
i tako mudro… i tako jednoliko…
Ne zemlja se ne opija
ni zemlja se ne okreće naopako
ona urdeno gura svoje piljarske taljige
kiša… sneg…
grad… lepo vreme…
Nikad ona nije pijana
tek s vremena na vreme dozvoli sebi
poneki bedni mali vulkan
Okreće ona svoju loptu
sa drvećem… baštama… kućama
okreće ona i te velike lokve krvi
i sve žive stvari okreću se s njome
i krvare…
Ali zemlju
ni brige za to
okreće se ona i dalje
i sve žive stvari počinju da urlaju
A nju ni brige
već okreće se dalje
i ne prestaje da se okreće
i krv ne zaustvalja da teče…
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
krv ubica… krv rata…
krv bede…
i krv ljudi mučenih po zatvorima…
krv dece koju spokojno muče njihovi očevi i majke…
i krv ljudi kojima ona teče iz glave
po ludačkim ćelijama…
i krv zidara kad padnu sa krova…
i krv koja izbija i teče velikim lokvama
sa novorođenima… za decom novom…
Majka viče… dete plače…
krv teče… zemlja se okreće…
i zemlja ne prestaje da se okreće
I krv ne prestaje da teče
Kuda odlazi sva ta rasuta krv
krv isprebijanih… poniženih…
samoubica… streljanih… osuđenih…
i krv onih koji umiru tako… slučajno
Ulicom prolazi jedan živi stvor
sa telom punim krvi
i odjednom eto smrti
i sva krv njegova ističe
a drugi živi uklanjaju krv
i odnose telo
Ali tvrdoglava je krv
i onde gde je bila smrt
mnogo docnije još uvek je trag…
Usirena krv
rđa život rđa telo
Krv gruša kao mleko
kao mleko kad se pokvari
kad se okrene kao zemlja
kao zemlja kad se okreće
sa svojim mlekom… svojim kravama…
i svojim živima… i svojim mrtvima…
zemlja koja se okreće sa svojim drvećem…
živima… mrtvima…
zemlja koja se okrećesa svojim venčanjima…
sahranama…
školjkama…
vojskama…
zemlja koja se okreće i okreće
sa svojim potocima krvi…            

Na sasvim okruglom tanjiru od pravog porculana
jedna jabuka pozira
Licem u lice prema njoj
jedan slikar realista
uzalud pokušava da naslika
jabuku onakva kakva je
ali
jabuka
ne da se slikati
i ona hoće da kaže svoju reč
jer ima puno trikova u svojoj jabučijoj ćupi
ta jabuka
I evo je gde se okreće
u svome realnom tanjiru
podmuklo oko sebe
laganno ne mičući se
I kao što se vojvoda od Giza prerušava u
ulični fenjer
zato što ga silom hoće da portretiraju
tako se jabuka prerušava u lepo prerušeno voće
i tada
slikar raealista
počinje da realizuje
dok su svi spoljni izgledi jabuke protivu njega
I
kao ubogi nesrećnik
kao siroti nevoljnik koji je spao na mislost nekog
dobrovornog društva milosredno i strašnog
zbog dobrotvornosti i strašnosti svoje
nesrećni slikar realista
odjednom postaje tužni plen
bezbrojne gomile asocijacija ideja
I jabuka – plod u obrtanju svom evocira jabuku
- drvo
i Zemaljski raj i Evu i Adama
prskalice nastrešnice puzavice stepenice
Kanadske Hesperdiske Normandijske Zimske
Zmiju iz Misterija i zakletvu iz Pariske
kuglane
i praiskonski greh
i praporeklo umetnosti
i Švajcarsku sa Vijemom Telom
pa čak i Isaka Njutna
više puta nagrađenog na izložbi Opšte Gravitacije
I zaneti slikar gubi iz vida svoj model
i uspavljuje se
Tada Pikaso
koji je prolazio tuda
kao što prolazi svuda
svakodnevno i kao kod svoje kuće
vidi jabuku i tanjir i slikara uspavanog
Kakva ludost slikati jabuku
Pikaso veli
i pojede jabuku
a jabuka mu kaže Hvala
Zatim Pikaso razbija tanjr
i odlazi smešeći se
a slikar iščupan iz sna
kao zub
budi se i ponovo ja sam pred nedovršenim
platnom
usred parčadi razbijenog tanjira
i groznih semenki realnosti            

_______________________________      

Prvi dan            

Beo čaršav u ormanu
Crven čaršav u postelji
Dete u svojoj majci
Majka u bolovima
Otac u hodniku
Hodnik u kući
Kuća u gradu
Smrt u kriku
Grad u noći
I dete u život kroči. 

_______________________________             

Potok            

Pod mostom prolazi mnogo vode
a za njom i mnogo mnogo krvi
Ali ispred nogu ljubavi
teče veliki bijeli potok
U vrtu blijedog mjeseca
u kome se praznuje svaki dan
taj potok pjeva uspavljujući
Blijedi mjesec moja je svijest
u kojoj se kreće jedno plavo sunce
A to sunce to su tvoje oči.            

 
 
 
 

Nije teško zaljubiti se. Teško je umjeti to reći. (Jacques Prevert)