Jacques Prevert II

Vrata koja je neko otvorio
Vrata koja je neko zatvorio
Stolica na koju je neko seo
Mačka koju je neko pomilovao
Voće koje je neko zagrizao
Pismo koje je neko pročitao
Stolica koju je neko oborio
Vrata koja je neko otvorio
Put po kome još neko trči
Šuma kojom neko prolazi
Reka u koju neko skače
Bolnica u kojoj neko umire.

 

Poljubi me
Pjesma
Posjeta muzeju
Pesma o krvi
Pikasova šetnja
Prvi dan
Razbijeno ogledalo
Reka
Slobodna četvrt
Šta se događa u jednom trenutku
Škola umjetnosti
Ta ljubav
Tamničareva pesma
Uvelo lišće
Veliki manevri
Za tebe, ljubavi moja
Zapis na zidu
Živi pijesak

 _______________________________ 

Poljubi me      

To je bilo u jednoj četvrti u Gradu Svjetlosti
U kojoj je uvijek mrak i uvijek zagušljivo
I zimi i ljeti tamo je uvijek zima
Stajala je u stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega
Osjećao se sumpor
Jer to popodne uništavali su stjenice
Govorila mu je
Ovdje je mračno
I zagušljivo
I ljeti i zimi ovdje je uvijek zima
Božija zvijezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim dijelivima
grada
Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ovdje se umire od svega
Od toplote od zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovdje vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umrijeću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest godina
Oboje trideset
Sa trideset godina više nismo djeca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me.      

 _______________________________ 

Pjesma      

Koji smo danas dan
Mi smo svi dani
Prijateljice moja
Mi smo čitav život
Ljubavi moja
Mi se volimo i mi živimo
A ne znamo što je to život
I ne znamo što je to dan
I ne znamo što je to ljubav      

 _______________________________ 

Posjeta muzeju      

U muzeju voštanih Uspomena
pođite galerijom Promašenih namjera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
I tu
moći ćete da urežete po zidovima
malim nožem-uspomenom kupljenom na ulazu
zareze Nesporazuma
Ali
iznad sale Izgubljenog dobročinstva
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene
od sreće nikad ne zaboravljene
I muzika njegovog cirkusa
oblijetaće svoju izlizanu ploču
islabljenu ali oduševljenu
i ploča će se okretati
kao mjesec krvavi i ožalošćeni
očarani oživljeni nasmijani obasjani
zadivljeni i zadivljujući
I biće to
muzika maroda ptica
muzika ptica naroda      

Posjetioci
slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum
već predajte joj se sasvim
Ona će vam se spokojno isplatiti
jednog lijepog dana
ili nekog drugog dana
ta muzika naroda ptica ljubavi       

 _______________________________ 

Razbijeno ogledalo      

Čovečuljak koji je neprestano pevao
čovečuljak koji je neprestano igrao
u mojoj glavi
čovečuljak moje mladosti
prekinuo je pertlu na cipeli
i sve se šatre vašara
srušiše u jedan mah
a u tišini te svetkovine
i u pustoši toga slavlja
čuo sam samo tvoj veseli glas
glas tvoj koričući i slabačak
detinjast i očajan
kako me iz daljine doziva      

Ja tada stavih ruku na srce
u kome se prelamalo
sedam parčadi ogledala
okrvavljenih
tvoga zvezdanog osmeha.      

_______________________________ 

Reka      

Tvoje mlade grudi sijale su na mesečini
ali on je bacio
ledeni šljunak
studeni kamen ljubomore
na odblesak
lepote tvoje
što nag u sjaju leta
na reci igrao je.

_______________________________      

Slobodna četvrt      

Stavio sam kapu u kavez
i izišao sam sa pticom na glavi
Što
Zar se više ne pozdravlja
upitao je komandant
Ne
više se ne pozdravlja
odgovorila mu je ptica
A tako
oprostite mislio sam da se pozdravlja
rekao je komandant
Ništa ništa svatko se može zabuniti
rekla je ptica.      

_______________________________ 

Šta se događa u jednom trenutku      

Jedna lasta leti po nebu,
leti ka svome gnezdu
u kome su joj mali.
Ona im nosi suncobrane
stakliće lončiće trave
i mnoge stvari koje zanimaju decu.
U istome trenutku
dole u kući u kojoj je postelja
mladić jedan umire polako.
Na troroaru ispred vrata
zastaje neki tip u crnom
pa odlazi
dok iza ovih vrata
mladić ljubi devojku.
A mladić na postelji umire.
Lasta proleće ispred prozora
i baca poklone kroz okna i veli:
“Gle jedan kako umire“,
i ona leti sprat više
i tamo gleda kroz okno.
A tu
ubica sedi s licem u šakama
a žrtva leži u uglu zgrčena.
Još jedan mrtvac govori lasta.
Ubica sa licem u šakama
pita se kako da ode odavde…
Ustaje i uzima cigaretu
pa seda.
A lasta ga posmatra izdaleka
i najzad u svom kljunu nosi šibicu
pa kljunom kljuca u okno.
Ubica otvara prozor
uzima šibicu, hvata lastu
i pali svoju cigaretu.
Nema na čemu odgovara lasta,
to je bar najmanja stvar.
I odleće jednim treptajem krila.
A ubica zatvara prozor
seda na stolicu i puši.
Žrtva ustaje i veli-
Nezgodno je biti mrtav,
čovek je sasvim hladan.
A ubica žrtvi daje cigaretu
“Popuši jednu, zagrejaće te“.
I žrtva kaže hvala.
A ubica odgovra
“Oh to je najmanja stvar.
Zar vam ne dugujem barem toliko?!“
I uzima šešir i stavlja na glavu
i odlazi.
Korača ulicom
pa naglo se zaustavlja.
Misli na ženu koju je mnogo voleo
zbog nje je čak i ubio.
Istina on tu ženu ne voli već odavno
ali joj to nikad nije smeo reći
jer neće da joj učini nažao.
I tako s vremena na vreme
zbog nje tek ubije po nekog.
Njoj to čini veliko zadovoljstvo.
Radije bi umro nego ona da pati
zbog njega.
A nje se ne tiče šta muči ubicu.
A kad drugi pati,
on prosto poludi.
Kao da je ošinut.
Van sebe je
i čini šta bilo, gde bilo, kad bilo.
A onda se gubi naglo.
Svako vrši svoj posao.

_______________________________  

Škola umjetnosti      

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od papira
I baci je
U staklenu zdjelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvijet
Kratkotrajni lokvanj
I djeca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvijet uvenuti neće
Taj iznenadni cvijet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima.

_______________________________  

Ta ljubav      

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.  

_______________________________ 

Tamničareva pesma      

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju      

_______________________________ 

Uvelo lišće      

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.      

 _______________________________ 

Veliki manevri      

Noć goni dan koji proganja noć
Senke bez broja
Brojevi bez senki
U beskraj
Strojevim korakom
Broj senki
Senka brojeva
U beskraj
Napred marš
Noć goni dan koji proganja noć
A čopor beskrajnih dana zavija na život.      

Pošla sam po pletivo i sivo jare
pošlo je za mnom
uopšte se ne plaši poput velikog
još je i malo      

I ona sama bila je mala
ali je iz nje već govorilo nešto staro kao svet
Već
je znala
surove stvari
kao na primer
da se valja plašiti
I gledala je jare i jare u nju
i samo što nije zaplakala
Ono je kao ja
reče
pomalo tužno pomalo veselo
I onda se nasmeja
u to poče da pada kiša.

_______________________________       

Za tebe, ljubavi moja      

Otišao sam na trg ptica
I kupio sam ptica
za tebe
moja ljubavi
Otišao sam na trg cvijeća
I kupio sam cvijeća
za tebe
moja ljubavi
Otišao sam na trg željeza
I kupio sam okove
teške okove
za tebe
moja ljubavi
A zatim sam otišao na trg groblja
I tamo sam te tražio
Ali te nisam našao
Moja ljubavi.      

_______________________________ 

Zapis na zidu      

Čak i ako ga
gledate
loše
predeo
nije ružan
možda je loše
oko vaše.

_______________________________       

Živi pijesak      

Demoni i divote
Vjetrovi i oseke
Daleko već povuklo se more
A ti
Kao alga blago milovana vjetrom
U živom pijesku postelje ne miruješ sanjajući
Demone i divote
Vjetrove i oseke
Da daleko povuklo se more
Dok su u tvojim poluotvorenim očima
Zaostala dva mala vala
Demoni i divote
Vjetrovi i oseke
Dva vala mala da me potope

_______________________________       

Barbara      

Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-là
Et tu marchais souriante
Épanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t’ai croisée rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de même
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand même ce jour-là
N’oublie pas
Un homme sous un porche s’abritait
Et il a crié ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie épanouie
Et tu t’es jetée dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m’en veux pas si je te tutoie
Je dis tu a tous ceux que j’aime
Même si je ne les ai vus qu’une seule fois
Je dis tu a tous ceux qui s’aiment
Même si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N’oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l’arsenal
Sur le bateau d’Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu’es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d’acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n’est plus pareil et tout est abîmé
C’est une pluie de deuil terrible et désolée
Ce n’est même plus l’orage
De fer d’acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crèvent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l’eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin très loin de Brest
Dont il ne reste rien.      

Barbara, Jacques Prévert

 

 

Obično se misli da Prever pripada onoj vrsti pjesnika čije djelo ne zahtjeva posebna tumačenja, ne navodi na rasprave i ne pobuđuje na dublje i rigoroznije analize. Jednostavan u onom što hoće kao pjesnik-humanist i jedinstven u načinu na koji to ostvaruje, Prever, misli se, posjeduje uprošćenu  poetsku dimenziju koja je eksplicitna i koja nije u stanju da stvara zabune, unosi smutnje i izaziva oprečne sudove. Sve je tu lako, skladno, harmonično i sentimentalno, kao što je laka, skladna i sentimentalna šansona, muzički oblik koji uvijek ima dobar broj poštovalaca, koji je dopadljiv, rado slušan, ali koji je ipak samo to ; njen cilj je, kanda, sopstvena samodovoljnost, a njeni tvorci kao i da ne žele da ona bude što drugo. Poetska stvarnost Žaka Prevera, ono što se naziva temom, doista neobično podsjeća na tematske sadržaje šansona, no ako to uočavamo, time ipak ne bismo mogli da obezvrijedimo pjesnika; u stvari, ovakvo poređenje u izvjesnom smislu znači prednost za pjesnika kome je, kako bi se reklo, za srce prirastao i jedan način usmenog-narodnog-kazivanja. Zbilja, osluškujući melodiju Preverovih stihova, javlja nam se osjećanje potrebe da je i saopštimo; čini nam se da to osjećanje izbija iz stvarne melodičnosti versa, iz njegove ritamske i ritmičke strukture, iz jedne estradne naracije koja je svojstvo divnog i mnogostranog lirskog prosedea koji plijeni. Tako muzika nalazi svog unutarnjeg tumača čiji je ritam, u nekoj vrsti samoobmane, ispunjava i potvrđuje.  Prever je pjesnik Pariza, njegovih uličica kojima šetkaju odrpanci sa rukama u džepovima  i  “posrnule” djevojke, pjesnik njegovih spomenika čije sjenke prelaze preko trgova i robijašnica, pjesnik njegove rijeke-jedinstveno poetične i poetizovane Sene, čije vode odnose gradsko smeće kao bukete cvijeća i na čijim mostovima još kao da stoje jedini kraljevi Pariza-upravo ti probisvjeti, bezbrižni kao sunce, vjetar i kiša. Ovaj milje stvoren je od lakih sličica radničkih četvrti, gdje su ljubav i bijeda dva uključujuća motiva, gdje je realnost lirična, te nam se i najsitniji postupci i zbivanja ukazuju  kao čudesni i nobični. Neobičnost običnosti, tako bismo mogli nazvati taj svijet, cjelovit u nastajanju, svijet cvijećarnica, hipodroma, sudnica, gradskog zelenila, bistroa, buđenja, ustajanja, doručka, prvih jutarnjih novina, šetnje, svijet metroa, pristaništa, uličnih svjetiljki, svijet berze, nepravde, besposlice, prostitucije, samoubistava, nježnosti, povrataka i rastanaka, javnih kupatila, oskudnog drveća, kupoprodaje, zamjena, loše uređenih stanova, svjetlosti; sve staje u jedan prostor koji je pjesnik učinio svojim ne povišavajući nikada temperaturu svoje, na izgled ravnodušne, rečenice. Možda taj lik srećno uhvaćenog Pariza, u trenutku kada se rađa iz magle praskozorja i  ljudskih sudbina, simbolizuje Preverov sunce-lav koji trese grivom prema prolaznicima  prije nego će otići na počinak  i svojom snažnom šapom miluje bedra neke ljepojke koja čeka ljubljvnika. Drama dana se ne završava, no počinje, i sutrašnje jutro, prema Preveru, donijeće isti život, mahnit, blag i surov, pun ucvijeljenih srdaca, nada i promašenih ambicija. Uzalud je pokušavati da mu se nađe neki drugi smisao, izvan njega samog. Pomirljivost je potrebna da bi se razlozi za optužbu otkrili na jednoj drugoj strani upravo u izazivačima društvene nesreće, koja kod Prevera, kao i kod drugih socijalnih pjesnika, nije sudbinska, već je proizvod jednog političkog, ekonomskog kvalifikativa čiji su korjeni u materijalnoj  nejednakosti.  Treba pročitati, ne ustežući se pred jako ispoljenom sentimentalnošću, izvrsnu “Staru pjesmu” koja otvara put ka socijalnoj tematici, kojoj se pjesnik  “Riječi” i “Spektakla” vraća svakom svojom novom zbirkom. To je povijest o ljubavi, a onda i o bijedi,o djevojci koja se bacila u rijeku upoznavši siromaštvo i glad. Pjesnik tu osuđuje one koji su stvarni krivci za njenu smrt, koji ravnodušnošću svog življenja, žderanja i pića, svojom pustom, tupavom, dokonom i nemoralnom “životnom strategijom” izazivaju revolt svega što je ostalo kao čist čovjekov san:

Bura duva nad Engleskom
kralj kraljica i svi velikodostojnici
razbarušeni su
Kruna je pala na zemlju
i kotrlja se
kotrlja kotrlja
a na obalama more je razbija
ono se pjeni ono je rasrđeno
ono viče na kralja Engleske
zbog smrti jednog djeteta
zbog Kozi sedamnaestogodišnje utopljenice.
Pojedite svoj sendvič bogataši
poijte svoje pivo
Pojedite svoj sendvič bogataši
i platite piće
Otvorite vrata izađite
Mrtva je ona koju sam volio
Dosta mi je svega
Bacila se u rijeku
najljepša djevojka Engleske
Bacila se u zaleđenu vodu
Nestanite bez traga i glasa.

Istorodna je i ona pjesma o gradskim ključevima koji su poprskani krvlju dok admiral i pacovi napuštaju brod, što je pojednostavljena verzija jedne savremene kataklizme gdje su suze pjesnika izazvane “razlozima otaxbine”koja se još jednom- i po ko zna koji put – vješa  trakom Legije časti “u crnom kabinetu istorije”. Taj socijalni Prever, sa svim prednostima i nedostacima koje mu ovo opredjeljenje pridaje danas, uspijeva da nam se nametne ne otkrivajući istine, već govoreći o njima neposredno, zanimljivo i ljudski toplo. Pariz je ponekad za Prevera sličan albumu sa starim fotografijama, gdje razaznajemo likove svojih baka, matera i rođaka, sa burmama i prstenjem, sa svijećnjacima i vještačkim brkovima, sa žiponima i naperlitanim cvijećem, sa djecom u matroskom odijelu i s drvenim obručem-trobojkom. Tako se taj Preverov Pariz, slika koja nadahnjuje sanjarenje, ustremljuje na naše asocijacije, izazivajući ih i podstičući, pa i onda kada je to Pariz perverznih čika koje sred nekog šetališta nude otvorene fišeke djevojčicama, i Pariz rodoskrnavitelja i Pariz  “neograničenih moći novca”. Izašavši iz nadrealizma, Prever se nije u potpunosti lišio izvjesnih njegovih crta; ono što bismo mogli nazvati pjesnikovim nadrealističkim iskustvom, to je sada otpor prema retorici, težnja da se poetski govor smiri, svede na jednostavan eksplikativ, da se uprosti u smislu svakodnevnog, na izgled, nepretencioznog kazivanja, kao na primjer u ovim stihovima:

Jedan čovjek sa nekakvom kutijom
ulazi u Luvr
i sjeda na klupu
zagledajući kutiju
vrlo pažljivo…

Ovdje, kao i u drugim Preverovim pjesmama, poezija ne želi da bude iznuđena povišenom temperaturom patetičnog verba, ona traži drugi put, kroz obične, na izgled banalne naracije, da se na kraju ostvari u sveukupnoj iluziji izvjesne svjetlosti koja dolazi iz spoja teme, ritma i riječi.Ona se, isto tako, ostvaruje igrom riječi – koja je, na žalost, najčešće neprevodiva – gotovo slučajnim rimama, koje iskrsavaju naglo kao netražene i potpuno spontane, asonancama i novinom i svježinom slike.Pa ipak ova obilježja ostaju spoljnipratioci i svojstva, mi ih otkrivamo jer su tu, prisutna i uočljiva, ali ono što čini Prevera u poetskom postuoku jedinstvenim pjesnikom ne samo u francuskoj literaturi danas to je “sistem anegdote”, pričice koja je predmet za koji se hvata i oko koga se drži riječ. Pri tom zapažamo da pjesnik “pripovjedajući” stvara štimung nedovršenošću slike, ostavljajući čitaocu da otkriva detalje neke drame prepuštajući mu svoje djelo i pružajući mu dovoljno prostora da sačini sopstvenu iluziju stvarnosti. Pojava prve knjige (“Riječ”, 1946.godine) stvorila je Preveru veliku popularnost kod najšire čitalačke publike. Popularnost je rasla sa objavljivanjem novih knjiga (“Spektakl”, “Povijesti”, “Kiša i lijepo vrijeme”, “Gomila”) i poricala gotovo već utvrđeno mišljenje da je moderan pjesnik osuđen na tužan i apsurdan položaj umjetnika koji se ne obraća nikome, jer ne postoje oni koji bi uložili trud da ga saslušaju. Svojim jednostavnim govorom Prever se obratio vječnim zaljubljenicima sa Sene, tim ljubavnim parovima, šetačima, izletnicima, jednoj “gomili”koja je, prihvativši ga kao svog pjesnika, pokazala da poezija još ima pravo na postojanje. Prever vraća povjerenje čitaoca pjesniku i poeziji; on-iako čak, površan i bez oprosti-revolucioniše izraz još jednom, čineći ga prihvatljivim i za one kojima je poezija izvještačen i tuđ način saopštavanja emocija. To dolazi otuda što Prever objektivizuje predmet uvodeći postupkom pripovijedača u materiju pjesme sudbine ljudi, krijući se iz njih kao kakav dobro maskiran izvođač neke složene, ali pri prvom susretu jasne pantonime. Mi ga nalazimo u onome što je idabrao i njegov sentiment je prisutan u onom što ukazuje, bilo da slavi ili optužuje. Prepoznajemo antikleraksilizmu, u njegovoj anarhočnosti, u njegovom pomalo nedefinisanom suprostavljanju svijetu. Isto tako, od Preverovog pjesničkog djela ne trba odvajati izvorne scenarije koje je pisao za filmove Marsela Karnea (“Bečernje posjete”, “Vrata noći”, ” Djeca raja”), gdje se očituje ista atmosfera nesrećno zaljubljenih, životom zaplašenih i socijalno izopštenih. Rješenja njihovih sudbina nema, i pjesnik i nije tu da bi ih dao. On je, kao savremenik, jednostavno primoran da govori o svemu , jer to ” sve”-sačinjeno iz ” lijepog” i “ružnog”-jeste život koji ga okružuje. U ovoj pomirljivosti ne treba vidjeti toleranciju i kompromis. Naprotiv, postoje u njegovoj poeziji zvona koja zvone na uzbunu, i njihov zvuk je prijatan našem uhu. I kada govori:

Bratstvo Jednakost Sloboda pa to je sjajno

Oh blakonaklona Bijedo
Da ne postojiš trbalo bi te izmisliti . . .
On ovom rugalicom svakako  ne misli da je život, tako bogat i raznolik, samo zahtjevan materijal koji mu se nudi da ga opjeva i da postoji kao pjesnik, već i da se čuje u onom kriku koji polazi iz njega kao što bi došao  iz drugih da ti drugi imaju mogućnost da govore na način poetskog posredovanja.
Sanjar, usamljenik, ogorčen i nepovjerljiv, ćutljivac i pričlo, vječiti pobunjenik, objektivist i “senzualac”, poistovjećen sa drugima kao nekada Vitšen i Majakovski, Žak Prever je pjesnik koji nam je potreban; on je  usvome djelu kao što je u životu drugih, u svijetu prijateljstva, nade, propuštenih šansi, obeshrabrenosti, bespuća i vjere u čovjeka.

Aleksandar Ristović

“Poezija”, Žak Prever (“HISTORIES” JACQUES PREVERT, 1963)

  

  

AUDIO

Barbara

Barbara (verzija 2)

Barbara (francuski)

Za tebe, ljubavi moja