Jorge Luis Borges

Jorge Francisco Isidoro Luis Borges rodio se, dakle, 24.8.1899. u Buenos Airesu nakon osam mjeseci majčine trudnoće. Otac mu je bio advokat po profesiji, no bio je takođe i predavač psihologije, a i pisac. Napisao je jedan roman i nekoliko zbirki poezije. U kući Borgesovih engleski se jezik govorio ravnopravno sa španjolskim jer je Jorgeova baka po ocu bila Engleskinja. Borges će čitavog života čitati velike engleske i američke pisce u originalu, ne smatrajući nikad engleski stranim odnosno naučenim jezikom (poput francuskog ili njemačkog kojima je takođe savršeno vladao) i držeći ga skoro drugim maternjim. (Na sličan je način i Danilo Kiš od ranog djetinjstva bio bilingvalan.) Borgesova majka bavila se takođe književnim radom i prevođenjem. Već u dobi od sedam godina Borges će napisati prvu pripovijetku na španjolskom te tekst o grčkoj mitologiji na engleskom jeziku, a dvije godine kasnije prevest će Wildeovog Sretnog princa. Kada je Jorge imao petnaest godina obitelj seli u Ženevu. U svojoj posljednjoj knjizi Borges će zapisati: Od svih gradova na svijetu, od raznih i prisnih domovina što ih čovjek traži i zaslužuje tijekom putovanja, Ženeva mi izgleda najpogodnija za sreću. Dugujem joj, od 1914. nadalje, otkriće francuskoga, latinskoga, njemačkoga, ekspresionizma, Schopenhauera, Budhina nauka, taoizma, Conrada, Lafcadija Hearna i čežnje za Buenos Airesom. Uz to i ljubavi, prijateljstava, poniženja, i napasti samoubojstva. Ovaj zapis Borges će završiti riječima: Znam da ću se uvijek vraćati u Ženevu, možda i nakon tjelesne smrti. Borges je četrnaestog juna 1986. godine i umro u Ženevi gdje je i sahranjen. Tamo je i nakon tjelesne smrti. Osim u Ženevi obitelj Borges će tokom sedmogodišnjeg življenja u Europi neko vrijeme obitavati i u Luganu te u Španjolskoj. 1921. Borges se vraća u rodni grad, čežnju za kojim je otkrio u Europi. Po toj će čežnji i nasloviti svoju prvu knjigu pjesama dvije godine kasnije: Čežnja za Buenos Airesom. U narednih dvanaest godina objavit će nekoliko knjiga pjesama i eseja. 1935. objavljuje prvu zbirku pripovjedaka. Ovo je književna vrsta po kojoj je vjerovatno najpoznatiji. Nikada nije ni pokušao napisati roman i grozio se svakog žanra koji bi po opširnosti oponašao ep. 1938. godine vid mu počinje uveliko slabiti. Gotovo pola života bio je skoro slijep. Posljednjih trideset godina zabranjeno mu je bilo da čita i piše. Od tada je diktirao  svoja djela. Štap za slijepe postao je neizostavan dio njegove odore. Ako je ruska književnost izišla iz Gogoljevog šinjela, a modernizam iz Joyceovog šešira, postmoderna je izišla iz Borgesovog štapa. Tokom četrdesetih i ranih pedesetih godina Borges objavljuje svoja najznačajnija djela, među ostalim: Vrt razgranatih staza, Aleph te Druga istraživanja. U vrijeme vladavine Perona i njegove žene Evite gradske vlasti smijenit će ga zbog njegove opozicije peronizmu s mjesta bibliotekara i postavit će ga na mjesto inspektora za živad na gradskoj tržnici. Borges će odbiti ovo ponižavajuće zaposlenje i jedno će vrijeme držati predavanja na Višem institutu engleske kulture. Nakon Peronovog pada 1955. nova vlada postavlja Borgesa za direktora Nacionalne biblioteke. 1961. zajedno sa Samuelom  Beckettom dobiva nagradu Međunarodnog kongresa izdavača. (Te je godine Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu.) Od ovog perioda počinje Borgesova svjetska slava. Knjige mu se prevode na sve jezike, dobiva mnoštvo doktorskih honoris causa titula (među ostalim: Oxford, Sorbonna, Columbia, Michigen), drži predavanja svuda po svijetu, postaje laureatom mnogih nagrada (Jeruzalem, Alfonso Reyes, Fondo nacional de las artes ; Nobela nikad nije dobio, bio je vječiti kandidat), po njegovim djelima snimaju se filmovi i postavljaju pozorišne predstave, o njemu se pišu studije i snimaju dokumentarci, putuje svuda po svijetu. U šezdeset osmoj godini Borges se po prvi put oženio. (Ivo Andrić oženio se sa šezdeset šest godina.) Oženio je Elsu Astete Millan koju je upoznao još u mladosti i koju je nakon mnogo godina ponovo sreo kao udovicu. Jedan od Borgesovih najljepših soneta zove se Elsa. No ovaj brak trajao je tek nešto više od tri godine kada je okončao razvodom. No Borges će se 1986. godine, tek koji mjesec pred smrt, oženiti po drugi put. Oženit će Mariju Kodama kojoj je posvetio nekoliko svojih posljednjih knjiga. U jednom interview-u Danilo Kiš će reći da je to gest metafizički, spajanje dvaju stožernih tačaka jednog života: venčanja i smrti. To je lepo, bila je to Borgesova poslednja novela. – kazat će na kraju Danilo Kiš.

 

Brunanbur
Čuvar knjiga
Danas
Druga pesma o darovima
Elegija kapija
Evernes
Granice
Gvozdeni novčić
Ivanjska noć
Istorija noći
Kiša
Klepsidra
Kembridž
Lavirint
Moje knjige
Molitva
Nepoznata ulica
Nesanica
Nisam siguran da postojim
Nostalgija za sadašnjošću
Oproštaj

_______________________________  

Brunanbur

Brunabur, ljeta Gospodnjeg .
Nikog kraj tebe.
Sinoć ubih čovjeka u bitci.
Bijaše srčan i visoka rasta, iz glasovitoga roda Analfovog.
Mač mu uđe u grudi, malo ulijevo.
A on se skotrlja na zemlju i postade stvar, Gavranov plijen.
Uzalud ćeš ga čekati, ženo koju vidio nisam.
Neće ga prenjeti lađe što umakoše po žutoj vodi.
U zoru, tvoja ruka će ga iz sna potražiti.
Postelja ti je hladna.
Sinoć ubih čovjeka kod Brunanbura

_______________________________  

Čuvar knjiga

Tamo su vrtovi, hramovi i opravdanje hramova
stroga muzika i stroge reci,
šezdeset i šest heksagrama,
obredi koji su jedina mudrost
što je nebo podari ljudima,
raskoš onoga cara
ciju je vedrinu odrazio svet, njegovo ogledalo.
Tako su polja radala plodove,
a reke ostajale u svojim koritima,
ranjeni jednorog koji se vraca da najavi kraj,
tajni vecni zakoni,
muzika sveta;
te stvari ili secanje na njih su u knjigama
koje cuvam u kuli.

Tatari dodoše sa Severa
na malim kosmatim ždrepcima,
uništiše vojske
koje Sin neba posla da kazni njihovu bezbrižnost,
podigoše vatrene piramide i klaše,
ubiše grešnika i pravednika,
ubiše okovanog roba što cuvaše vrata,
zloupotrebiše i zaboraviše žene
i krenuše prema Jugu,
nedužni kao grabljive zveri,
svirepi kao bodeži.
U sumnjivoj zori
otac moga oca spase knjige.
Evo ih u kuli u kojoj obitavam,
podsecaju me na dane koji pripadahu drugima,
tude i drevne.

U mojim ocima nema dana. Police su
odvec visoke i moje godine ih ne dostižu.
Milje prašine i sna opkoljavaju kulu.
Zašto bih se zavaravao?
Istina je da nikad nisam znao da citam,
ali tešim se mišlju
da su mašta i prošlost vec isto
za coveka jucerašnjeg vremena
koji posmatra ono što je bilo grad
a sada se opet u pustinju pretvara.
Šta me sprecava da sanjam da sam nekad
odgonetnuo mudrost
i brižljivom rukom nacrtao simbole?
Ime mi je Hsijang. Cuvar sam knjiga
koje su možda poslednje,
jer ništa ne znamo o Carstvu
i Sinu neba.
One su tu, na visokim policama,
bliske i daleke u isti mah,
tajnovite i vidljive kao zvezde.
Tamo su vrtovi, hramovi.

_______________________________  

Danas

Danas bih mogao…
voljeti te kao jučer,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao..
otići daleko…puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.
Danas bih mogao
pružiti ruku
niz križaljku zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam već tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje šelo
smjesta povjetarac
ušuljavši se izmedj´ zavjesa
nošen mojom željom…
i srebrnom trakom mjeseca

_______________________________  

Druga pesma o darovima

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bića
koja sačinjavaju ovaj čudni svet,
za razum, koji ce neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogućava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za mistični novac Angelusa Silezijusa,
za Šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko biće ne može gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke večeri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke što u ravnici
požuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reči koje su jednog sutona upućene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noć,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što očiščuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa anđelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se sustiču u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mač i harfu saksonsku za more,
što je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reči engleske, za muziku reči nemačke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam pročitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a čije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre španskog jezika
napisaše čitavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjaču, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrđuje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog početka,
za noć, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i sreću drugih
ljudi, za otadžbinu, koja miriše u jasminu ili maču starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su već napisali pesmu,
za činjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada neće stići do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

_______________________________  

Elegija kapija

Francisku Luisu Bernardesu

Ovo je elegija
pravolinijskih kapija što bacahu senku
na nepopločani trg.
Ovo je elegija
koja se seća duge kose svetlosti
koju je zalazeće sunce bacalo na utrine.
(Samo u uličicama bilo je dovoljno neba
za celu jednu sreću,
a ograde su imale boju večeri.)
Ovo je elegija
Palerma obojenog nestalnošću uspomene
koji odlazi u malu smrt zaborava.
Devojke o kojima pričaju valcer da vergla
ili drske trube vozača
tramvaja šezdeset četvorke,
znale su kako je ljupko njihovo čekanje pred vratima.
To su bile utrine sa kaktusima
i neprijateljska obala Maldonada
- manje potok, a vaše blato, za vreme suše -
i nestašni pločnici na kojima je plamsao tango
i granica od gvozdenih pištaljki.
Bilo je srećnih događaja,
stvari koje su dušu samo veselile:
leja u dvorištu
i rasklaćeni hod nekog prijana.
Prvobitni Palermo, imao si
nekoliko milongi da se ohrabriš,
špila karata da ispuniš život
i nekoliko večnih zora da saznaš smrt.
Duži je bio dan na tvojim pločnicima
nego na ulicama u centru,
jer se u tvojim dubokim prozorima odomaćilo
nebo.
Kola sa mudrim bokovima
prolazila su tvojim jutrom,
a na uglovima su stajali razneženi dućani
kao da čekaju anđela.
Iz ulice u kojoj su zgrade na sprat (otprilike milja hoda)
krenuću da potražim uspomene u tvojim noćnim ulicama.
Moj zvižduk siromaha ući će u snove
ljudi koji spavaju.
Ona smokva što viri iznad zida
slaže se sa mojom dušom
i prijatnija je potojana ružičasta boja tvojih raskršća
no rumenilo mekih oblaka.
One noći kad su pored nekog na jugu bdeli
Letisiji Alvares de Toledo
Zbog nečije smrti
- tajne čije odsutno ime čuvam a čiju stvarnost
ne shvatamo -
jedna kuća na Jugu otvorena je do zore,
neznana kuća koju mi sudbina više neće pokazati,
ali koja me noćas čeka
sa budnom svetlošću u poznim časovima sna,
izmoždena od teških noći, jasna,
u svojoj preciznoj istinitosti.
Ka njenom od smrti otežalom bdenju koračam
ulicama neophodnim kao uspomene,
štedrim vremenom noći,
u kojoj se život oglašava
samo ljudskim prilikama iz predgrađa pored ugašenog dućana
i zviždukom jedinim na svetu.
Laganim korakom, u iščekivanju,
stižem do ulice i kuće i iskrene kapije koju tražim
i dočekuju me ljudi koji moraju biti ozbiljni
i koji su savremenici mojih predaka,
i izravnjujemo sudbine u jednoj odaji što gleda na
dvorište
- dvorište koje je u vlasti i sastavu noći -
i govorimo, jer stvarnost je ozbiljna, beznačajne stvari,
a ogledalo nam pokazuje bezvoljne i srebrne likove
i mate gutljaj po gutljaj meri uzaludne časove.
Diraju me sitne mudrosti
koje se svakom smrću gube
- navika na neke knjige, neki ključ, i telo među telima.
Znam da je svaka počast, čak i beznačajna, pravo čudo
a velika je počast učestvovati u ovom bdenju
oko onoga što se ne zna: mrtvaca,
bdimo ga pratimo i čuvamo u njegovoj prvoj noći smrti.
(Bdenje kvari lice:
oči nam se gase u visinu kao Isusove.)
A mrvac, neverovatni?
Njegova stvarnost je pod cvećem koje mu ne priliči,
a njegova mrtvačka gostoljubivost će nam ostaviti
još jednu uspomenu za večnost
i misaone ulice Juga da ih s vremenom zaslužimo
i beznačajni povetarac po čelu koje se priklanja
i noć koja nas od najveće teskobe oslobađa:
preopširnosti stvarnost.
***
Gledati rijeku od vremena i vode i sjećati se da je
vrijeme druga rijeka, znati da nestajemo kao rijeka i
da lica prolaze kao vode.
Osjećati da je bdijenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.
Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.
Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.
Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umjetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.
Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi vidjeći obalu Itake
zelene i smjerne. Umjetnost je poput Itake
sva od zelene vječnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna rijeka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna rijeka.

_______________________________  

Evernes

Svaka stvar postoji osim zaborava
Jer Bog – koji čuva u sećanju strašnom
mesece što behu, i one sutrašnje
što brine za metal – i zguru spašava.
Sve se već desilo. Bezbrojni odrazi
tvog lika ostaše u ogledalima
od zore do časa kad sunce zalazi.
Ostaće još mnogi. Dok vremena ima.
Sve što oko nas je sastavni je deo
kristala sećanja, koje svet je ceo;
mračni su njegovi hodnici beskrajni.
Vrata se zatvore kuda god da kročiš;
tek kad sunce zađe, s one strane noći
arhetip te čeka i predeo sjajni.

_______________________________  

Granice

Ima jedan Verlenov stih koga se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Među knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.

_______________________________ 

Gvozdeni novčić

Evo gvozdenog novčića.
Pitajmo oba suprotna lika
i ona će biti odgovor na uporno pitanje
koje niko sebi nije postavio:
Zašto je čovjeku potrebno
da ga neka žena voli? Da vidimo.
U višim sferama se prepliću
četvorostruki svod koji drži potop
i nepromenljive zvezde planetarijuma.
Adam, mladi otac, i mladi Raj.
Veče i jutro. Bog u svakom biću.
U tome čistom lavirintu je tvoj odraz.
Opet bacimo gvozdeni novčić
koji je i čarobno ogledalo.
Njegovo nailčje je niko ništa i tama i slepilo.
To si ti. Oba gvozdena lika daju samo jedan odjek.
Tvoje ruke i tvoj jezik svjedoci su neverni.
Bog je neuhvatljivi centar prstena.
On ne hvali niti kudi.
Najbolje djelo: zaborav.
Zašto te nisu htjeli voljeti?
U sjenci drugog tražimo svoju sjenku;
u ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.

_______________________________  

Ivanjska noć

Neumoljivi u blistanju zalazak
na oštrici mača razdaljine je slomio.
Blaga kao vrbik je noć.
Crveni pucketaju
kovitlaci uspalmtelih lomača;
žrtvovano drvo
gubi krv u visokim plamsajima,
živa zastava i ludo komešanje.
Tama je krotka kao daljina;
danas se i ulice sećaju
da su nekada bile polljane.
Čitave bogovetne noći samoća prebira
brojanicu od rasutih zvezda.

_______________________________  

Istorija noći

Tokom pokolenja
ljudi izgradiše noć.
U početku beše slepilo
i san i trnje što se zabadaše
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada nećemo saznati
ko je skovao reč za vreme
koje deli sumrak i osvit;
Nikada nećemo saznati
u kome je veku ona postala
znamen zvezdanog prostora.
Druga će stvoriti mit.
Načiniše od nje majku mirnih
Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;
beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima.
Heksametri latinski je uobličiše i
Paskalova strepnja.
Luis de Leon vide u njoj otadžbinu
svoje ucveljene duše.
Sada osećamo da je neiscrpna
kao staro vino
i niko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vreme ju je opteretilo večnošću.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nežnog oruđa, očiju.

_______________________________  

Kiša

Iznenadno svetlost večernja se rađa
jer već kiša pada neprimetno sitna.
Pada i padala je. Jedna stvar je bitna:
u prošlosti našoj kiša se događa.
Onome što kišu sluša zeneseno
darežljivo vreme izgubljen čas pruža
kad cvet otkrio što se zove ruža
i čudesnu boju imenom crveno.
Ova kiša koja slepa okna stvara
radost će doneti predgrađa stara
grozdovima crnim što ih loza krije
u dvorištu nekom koga nema više
Vetar mi donosi iz večeri kišne
voljeni glas oca koji umro nije.

_______________________________  

Klepsidra

Ne od vode, od meda biće poslednja kap klepsidre.
Videćemo je kako blista i uranja u tminu,
ali u njoj će biti blaženstva koja crvenom Adamu dade Neko ili Nešto.
Uzajamna ljubav i tvoj slatki miris,
čin razumevanja vasione, pa makar i pogrešnog,
onaj trenutak u kome Vergilije sastavlja svoj heksametar,
voda žedi i hleb gladi, meki sneg u vazduhu,
dodir knjige koju tražimo u nemarnosti polica,
radost sablje u boju, more koje slobodno brazdaše Engleska,
olakšanje što kroz tišinu čujemo očekivani akord,
sećanje dragoceno i zaboravljeno,
umor, trenutak u kome nas rastače san.

_______________________________  

Kembridž

Nova Engleska i jutro.
Skrećem za Krejgi.
Mislim (već sam mislio)
da je ime Krejgi škotsko
i da je reč krejg keltskog porekla.
Mislim (već sam mislio)
da ova zima sadrži drevne zime
onih koji su napisali
da je put unapred obeležen
i da smo na domaku Ljubavi ili Vatre.
Sneg i jutro i crveni zidovi
mogu biti oblici sreće,
ali ja dolazim iz drugih gradova
gde su boje blede
i gde žena, kad se veče spušta,
zaliva cveće u dvorištu.
Podižem oči i gubim ih u sveprisutnom plavetnilu.
Tamo dalje je Longfelouovo drveće
i usnula neprestana reka.
Nikoga na ulici a nije nedelja.
Nije ponedeljak,
dan koji nam daje iluziju da počinjemo.
Nije utorak,
dan kojim upravlja crvena planeta.
Nije sreda,
dan onoga boga lavirinta
koga na Severu zvahu Odinom.
Nije četvrtak,
dan koji se miri sa nedeljom.
Nije petak,
dan kojim upravlja božanstvo koje u šumama
spliće tela ljubavnika.
Nije subota.
Nije u vremenu koje teče
vec u spektralnim kraljevinama pamćenja.
Kao u snovima,
iza visokih kapija ničega nema,
čak ni praznine.
Kao u snovima,
iza lica koje nas gleda ničega nema.
Lice bez naličja,
novčić sa samo jednim licem – stvari.
Te nevolje su blaga
koja nam užurbano vreme ostavlja.
Mi smo svoje sopstveno pamćenje,
mi smo onaj himerični muzej nepostojanih oblika,
ona gomila razbijenih ogledala.

_______________________________  

Lavirint

Unutra si, a znaš – nigde, nikad vrata,
lica i naličja ovaj dvorac nema,
niti spoljnjeg zida nit’ centra skrivena;
građevina ova svemir obuhvata.

Ne nadaj se da će tačnost puta tvoga
koji se uporno u dva pravca račva,
koji se uporno u dva pravca račva,
tvom odvesti cilju. Sudbina je stroga

kao i tvoj usud: tvrda od bronze je.
Ne očekuj napad bika što je biće
ljudsko čije grozno i brojno obličje

u spletu beskrajnom kamena strah seje.
Nema ga. I više ničem se ne nadaj.
Ni sutonom crnim strašna zver ne vlada.

_______________________________  

Moje knjige

Moje knjige (koje ne znaju da ja postojim)
isto toliko su dio mene kao i ovo lice
sa prosjedim zaliscima i sivim očima
koje uzalud tražim u prozorskom staklu
i koje opipavam zgrčenom šakom.
Ne bez izvesne logične gorčine
mislim da se suštinske riječi
koje me iskazuju nalaze u ovim listovima
što ne znaju ko sam, ne u onim koje sam ispisao.
Tako je bolje. Glasovi mrtvih
reći će me zauvijek.

_______________________________  

Molitva

Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski,ali ja ga samo delimično razumem.Jutros,prvog jula 1969.,hoću da pokušam molitvu koja će biti lična,ne nasleđena.Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska.Očigledno je,na prvom mestu,da mi je zabranjeno da nešto tražim.Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost;znam hiljade osoba koje vide,a nisu naročito srećne,pravedne ili mudre.Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost,ma koliko ona bila sićušna,znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke,znači tražiti da je već polomnjeno.Niko ne zaslužuje to čudo.Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem.Oproštaj očišćuje uvređenog,ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče.Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem.Ja mogu dati hrabrost koju nemam;mogu dati nadu koja nije u meni,mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem.Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja,da neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta,ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari,Krst,pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana.Ostalo mi nije važno;nadam se da zaborav neće kasniti.Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni. Želim da potpuno umrem;želim da umrem sa ovim drugom,mojim telom.

_______________________________  

Nepoznata ulica

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom
Sve – osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljne sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

_______________________________  

Nesanica

Od gvožda, od ogromnih krivih gvozdenih spona treba da je noć, da je ne rastoče i potope mnogobrojne stvari što su ih moje prepune oči videle, tvrdi predmeti koji je nepodnošljivo nastanjuju. Moje telo zamorilo je rampe, temperature, svetlosti: u vagonima dugačke železničke pruge, na klupi sa ljudima koji se mrze, na krivoj oštrici predgrada, u zagušljivom letnjikovcu sa vlažnim statuama, u noći prepunoj konja i ljudi. Svet ove noći ima širinu zaborava i tačnost groznice. Uzalud se trudim da zaboravim na telo i bdenje neprestanog ogledala koje ga rasipa i vreba. I kuću što ponavlja svoja dvorišta i svet koji se produžava do tog raštrkanog predgrada sa ružnim ulicama gde se vetar umara, sa sramnim blatom. Uzalud čekam raspored i simbole što prethode snu. Svetska istorija se nastavlja: jedva primetni pokreti smrti u zubnom karijesu, kruženje moje krvi i planeta. (Mrzeo sam gnusnu vodu bare,bila mi je nepodnošljiva ptičja pesma u predvečerje.) Milje i milje umora u južnom predgradu, milje prljave i bestidne pampe, milje zagađenosti, ne žele da odu iz mog sećanja. Poplavljene skupine kuća, straćare nagomilane kao psi, bare od kužnog srebra: ja sam njihov omraženi stražar. Žica, nasuta zemlja, mrtva hartija, otpaci Buenos Ajresa. Večeras verujem u strašnu besmrtnost: nijedan čovek nije umro u vremenu, nijedna žena, niko, jer ova neizbežna stvarnost od gvožda i blata mora pobediti ravnodušnost i zaspalih i mrtvih – makar se skrivali u raspadanju ili vekovima – i osuditi ih na užasno bdenje. Nezgrapni oblaci boje vinskog taloga oramotiće nebo; osvanuće iza mojih spuštenih očnih kapaka.

_______________________________  

Nisam siguran da postojim

Nisam siguran da postojim,
u stvari. Ja sam svi pisci
koje sam poznavao,
svi ljudi koje sam sreo,
sve žene koje sam volio;
svi gradovi koje sam posjetio…
Nisam ni u šta siguran,
ne znam ništa…
Možeš li zamisliti da čak ne znam
ni datum svoje smrti?

_______________________________  

Nostalgija za sadašnjošću

Tačno u tom trenutku čovek pomisli:
Šta ne bih dao za sreću
da budem pored tebe na Islandu
u velikom nepomičnom danu
i da delim sadašnjost
kao što se deli muzika
ili ukus voća.
Tačno u tom trenutku
čovek je bio sa njom na Islandu.

_______________________________  

Oproštaj

Dan što je potkopao naš rastanak.
Dan sjajan i blag i uzašan poput mračnog anđela.
Dan, kada su naše usne živele u blagoj bliskosti poljupca.
Neizbežno vreme prelilo se iznad uzaludnog zagrljaja.
Oboje smo rasipali strast, ne za nas, nego za blisku samoću.
Danja svetlost nas je odbacila; noć je začas pala.
Pošli smo do ograde pritisnuti mrakom što ga već Danica blaži
Kao što se čovek vraća iz zemlje mačeva, ja se vratih iz tvojih suza.
Dan koji je živo urezan, kao san, među drugim danima.
Tek kasnije sam dohvatio i nadmašio noći i plovidbe.

 

_______________________________  

Jorge Luis Borges
(Ficciones 1960.)

 

Kružne ruševine

Niko ga nije video kako se iskrcava u jednoglasnoj noći, niko nije video bambusov čamac kako se zaglibljuje u sveto blato, ali su zato samo nekoliko dana kasnije već svi znali da je ćutljivac došao s Juga i da je rodom bio iz jednog od onih bezbrojnih sela uzvodno niz reku, na vetrovitoj strani planine, gde jezik zend nije okružen grčkim i gde su slučajevi gube izuzetno retki. Izvesno je samo to da je sivi čovek poljubio blato, uspeo se uz strmu obalu ne hajući (verovatno ne osećajući) za trsku koja mu je parala kožu, i na jedvite jade se dovukao, obamro i zakrvavljen, do kružnih bedema na čijem vrhu stoji kameni tigar ili konj, nekoć boje vatre a sada boje pepela. Te zidine ostaci su hrama sažeženog nekadašnjim požarima; danas ga skrnavi malarična šuma, njegovom bogu više niko ne ukazuje počasti. Stranac se pruži kraj postolja. Probudilo ga je sunce visoko na nebu. Bez čuđenja je ustanovio da su mu rane u međuvremenu zacelile; sklopi blede oči i zaspa, ne toliko zbog iznurenog tela koliko zbog čvrste rešenosti. Znao je da ga je u taj hram dovela vlastita nepokolebljiva namera; znao je da, nešto niže uz reku, nepregledno drveće nije uspelo da zaguši ruševine drugog pogodnog hrama, s bogovima takođe popaljenim i upokojenim; znao je da je san njegova najhitnija obaveza. Oko ponoći ga prenu neutešno kričanje neke ptice. Otisci bosih stopala, nekoliko smokava i jedan krčag upozoriše ga da su ljudi iz kraja s uvažavanjem uhodili njegov san i tražili njegovu zaštitu ili se pribojavali njegove magije. Stresao se od jeze, u razrušenoj zidini potražio je kakvo udubljenje za grobnicu i preko sebe nabacio nepoznato lišće.  Pobuda kojom se rukovodio nije bila nemogućna, ali je bila natprirodna. Želeo je da sanja jednog čoveka: želeo je da ga sanja u njegovoj potpunosti, detaljno, i da ga nametne stvarnosti. Ta čudesna zamisao iscprla je čitav prostor njegove duše; da ga je neko upitao za ime ili bilo kakvu odluku u njegovom pređašnjem životu, ne bi umeo da mu odgovori. Nenaseljeni, razrušeni hram mu je odgovarao, beše to minimum vidljivog sveta; blizina seljana takođe, jer na sebe su preuzeli da podmiruju njegove šture potrebe. Njihov prilog u pirinču i voću beše dovoljna hrana njegovom telu, posvećenom jedino spavanju i snevanju. U početku snovi behu zbrkani; nešto kasnije, dobiše dijalektički karakter. Tuđinac je sanjao kako stoji u središtu jednog kružnog amfiteatra koji je na izvestan način bio hram u plamenu; rojevi ćutljivih učenika čičkali su se stupnjevito; lica u poslednjim redovima visila su na vekovnoj razdaljini i na zvezdanoj visini, ostajući pri tom jasno uočljiva.Čovek im je diktirao lekcije iz anatomije, kosmografije, magije: lica su pohlepno slušala i nastojala da odgovore s razumevanjem, kao da pogađaju važnost tog ispitivanja, koje će neko vreme od njih izbaviti iz stanja zaludne prividnosti i umetnuti u stvarni svet. Čovek je, kako u snovima tako i na javi, procenjivao odgovore svojih duhova, nije dao da ga varalice zavedu, u zbunjenosti poojedinih učenika naslućivao je sve veće razumevanje. Trago je za dušom koja bi zavredila da učestvuje u svemiru. U devet ili deset sati uveče shvatio je s izvesnom gorčinom da ništa nije mogao očekivati od onih učenika koji su pasivno prihvatali njegovo učenje, već jedino od onih koji bi se katkad izložili opasnosti da upadnu u razumljivu protivrečnost. Prvi se, iako dostojni ljubavi i privrženosti, nisu mogli uzdići do pojedinaca; ovi drugi već su donekle postojali. Jednog popodneva (sada su se i popodneva ređala u snu, sada bi ostajao budan tek nekoliko sati u zoru) raspustio je zauvek zaludnu školu i ostao s jednim jedinim učenikom. Ovaj je bio ćutljiv, pun samopouzdanja, ponekad buntovan, kockastog lica na kojem su se ponavljale crte njegovog snevača. Naglo uklanjanje školskih drugova nije ga predugo zbunjivalo; već posle nekoliko pojedinačnih časova učitelj se mogao diviti njegovom napretku. Međutim, desi se nesreća. Čovek se jednog dana prenu iz sna kao iz kakve žitke pustinje, i ugledavši nedostatnu večernju svetlost pomeša je u prvi mah s praskozorjem, zbog čega zaključi da uopšte nije sanjao. Cele te noći i celog sledećeg dana, nesnošnjiva pronicljivost nesanice obrušila se na njega. Poželeo je da prouči prašumu, da se izmori; jedva da se kukutom domogao nekoliko trenutaka lakog sna, koji su prošarale jedino pričine svedenih oblika, kratkotrajne koliko i neupotrebljive. Poželeo je da ponovo sazove školu, no čim je prozborio nekoliko kratkih reči ohrabrenja, ova se razobliči, nesta. U toj gotovo neprekinutoj budnosti, suze besa pekle su mu ostarele oči.  Postalo mu je jasno da je poduhvat oblikovanja nepovezane, vrtoglave materije od koje su sačinjeni snovi najteži od svih zadataka kojih se muškarac može poduhvatiti, čak i ako prodre u sve tajne više i nižeg reda: mnogo teži od ispletanja peščanog užeta ili unovčavanja vetra bez lica. Uvideo je da se početni neuspeh nije mogao izbeći. Zakleo se da će izbrisati iz pamćenja ogromno priviđenje koje ga je na početku skrenulo s pravog puta i potražiti drugi metod rada. Pre no što ga je primenio, mesec dana posvetio je pribiranju snaga koje mu je uludo utrošila mahnitost. Čim je napustio svaku pomisao o sanjanju, gotovo istog trenutka pošlo mu je za rukom da odspava tokom dobrog dela dana. Kada bi mu se desilo da u retkim navratima usni, nije obraćao pažnju na snove. Za ponovno započinjanje svoga zadatka, sačekao je da nastupi pun mesec. Onda se, u predvečerje, očistio u rečnim vodama, odao je poštu planetarnim bogovima, izgovorio dozvoljene slogove jednog moćnog imena i zaspao. Gotovo odmah, usnuo je srce kako kuca. Sanjao je srce u pokretu, toplo, tajanstveno, veličine pesnice, grimizne boje, u polutami jednog ljudskog tela bez lica i pola; snevao je o njemu s predanom ljubavlju, četrnaest svevidećih noći. I u svakoj narednoj, opažao ga je u sve brojnijim pojedinostima. Nije ga dodirivao: jedino bi potvrđivao njegovo prisustvo, posmatrao ga i možda katkad ispravljao pogledom. Opažao ga je i doživljavao iz mnogih uglova i sa različite udaljenosti. Četrnaeste noći dotakao je kažiprstom plućnu arteriju a potom i srce, spolja i iznutra. Beše zadovoljan ispitivanjem. Namerno nije usnio jedne noći: zatim ga ponovo vrati u snove, prizvavši ime jedne planete i započevši oslikavanje jednog drugog među glavnim organima. Trebalo mu je manje od godine da dođe do kostura, do očnih kapaka. Neizbrojiva kosa predstavljala je možda najteži zadatak. Usnuo je tako čitavog čoveka, mladića, no ovaj nije ni ustajao ni govorio, niti je mogao otvoriti oči. Noći su proticale a čovek ga je sanjao jedino usnulog. U gnostičkim kosmogonijama, demijurzi oblikuju crvenog Adama koji ne uspeva da stane na noge; jednako nemoćan i krut i sveden kao njihov Adam iz prašine bio je i Adam iz čarobnjakovih snova. Jednoga popodneva čoveku dođe da uništi čitavo svoje delo, ali se pokaja. (Bolje bi mu bilo da ga je uništio.) Kad je iscrpeo sve molitve rečnim i kopnenim božanstvima, baci se pred noge kamenoj prikazi koja možda beše tigar a možda i ždrebe, zavapi za njenom neznanom pomoći. Tog dana u sumrak, usnuo je statuu. Sanjao je da je živa, drhturava: ne beše to nekakav užasni spoj tigraa i ždrebeta, već istovremeno oba ta žustra stvorenja, ali i bik, ruža, oluja. Taj mnogostruki bog otkri mu da njegovo ime Vatra, i da su mu u tom kružnom hramu (i u drugima njemu sličnima) prinosili žrtve i obožavali ga, i da će na čudesan način oživeti sanjanoga duha, ali tako da ga sva bića, izuzev same Vatre i snevača, doživljavaju kao čoveka od krvi i mesa. Naloži mu da ga uputi u obrede i zatim pošalje u drugi razrušeni hram čije piramide nizvodno nit reku i dalje opstaju, kako bi barem neki glas veličao njegovu slavu u tom opustelom zdanju. U snu čoveka koji je snevao, sanjani se probudi. Čarobnjak izvrši ova naređenja, jedan period (koji na koncu obuhvati dve godine) posvetio je njegovom uvođenju u tajne svemira i u obožavanje vatre. U dubini duše, njihovo razdvajanje teško mu je padalo. Pod izgovorom da to zahtevaju pedagoški razlozi, svakoga dana razvlačio je sate posvećene snu. Takođe je doradio desno rame, dotad možda nerazvijeno. S vremena na vreme mučio bi ga utisak da se sve to već dogodilo… Uopšte uzev, beše to srećno doba; sklapajući oči pomišljao bi: Sada ću biti sa svojim sinom. Ili, ređe: Moj rođeni sin čeka da dođem i neće postojati ako tamo ne odem. Postepeno ga je navikavao na stvarnost. Jednom mu naredi da pobode zastavu na neki dalek vrh. Sledećeg dana, zastava se vijorila na vrhu. Pokuša i druge slične oglede, svaki put sve smelije. S izvesnom gorčinom shvati da je nnjegov sin spreman – možda ček i nestrpljiv – da se rodi. Te noći prvi put ga je poljubio i poslao u drugi hram, čije su ruševine belele nizvodno niz reku, na ko zna koliko milja od neprohodne šume i pištaline. Prethodno (kako nikada ne bi saznao da je utvara, kako bi živeo u ubeđenju da je čovek poput svih ostalih) nametnu mu potpuni zaborav na godine poučavanja.
Njegovu pobedu i spokoj sada je remetila čamotinja. U sumrak i svitanje, pri slaboj svetlosti, ničice je padao pred kamenom figurom, zamišljajući možda da njegov nestvarni sin obavlja istovetne obrede među drugim kružnim ruševinama, nizvodno; noću nije sanjao, ili je to činio kao i svi ostali ljudi. Opažao je zatomljene zvukove i oblike svemira: odsutni sin hranio se njegovom duševnom iznemoglošću. Čovek je ispunio svrhu svog života; opstajao je u svojevrsnom zanosu. Nakon izvesnog vremena, koje neki pripovedači njegove povesti računaju u godinama a drugi u decenijama, probudiše ga u ponoć dva veslača: lica im nije video, no oni mu ispričaše o jednom čudesnom čoveku iz nekog hrama na severu, koji je u stanju da hoda po vatri a da se ne opeče. Čarobnjak se iznenada priseti božijih reči. Priseti se da od svih stvorenja na Zemljinom šaru, jedino vatra zna da je njegov sin utvara. To isprva utešno podsećanje na kraju ga stade mučiti. Počeo je strahovati da bi se njegov sin mogao zamisliti nad tom neobičnom povlasticom i nekako dokonati da je čist privid. Ne biti čovek već samo projekcija sna drugog čoveka, kakvo neuporedivo poniženje, kakva vrtoglavica! Svaki se otac zanima za svoj porod (za onaj koji je dozvolio) sa svojevrsnom zbunjenošću ili srećom; prirodno je da se čarobnjak uplašio za budućnost toga sina, osmišljenog od glave do pete po ugledu na oca, tokom hiljadu i jedne tajanstvene noći. Njegove brige okončaše se iznebuha, što najaviše nekoliki znaci. Najpre se (nakon dugotrajne suše) u daljini iznad brda ukaza oblak, lagan kao ptica; potom, ka jugu, nebo ružičasto kao leopardove desni; onda golemi dim koji rđom pokri noćni metal; zatim panično bekstvo životinja. Jer, ponovilo se ono što se zbilo mnogo vekova pre toga. Ruševine svetilišta boga vatre progutala je vatra. U zoru bez ptica čarobnjak vide da se kružni požar obrušava na zidove. Na trenutak pomisli da spas potraži u vodi, no onda razumede da to smrt dolazi da ovenča njegovu starost i razreši ga obaveza. Stupi na užarene patrljke. Ovi ne ugrizoše njegovo meso, već ga pomilovaše i preplaviše bez toplote i sagorevanja. S olakšanjem, ponižen i užasnut, shvati da je i sam tek privid, da ga to neko drugi upravo sanja.